Najnovija vijest šta je odjeknula našim malim mistom je da je slavni Givenchy snimio modnu kampanju po našim krševitim krajobrazima - biće im se naše stine i sivilo kamena uklapaju u novu kolekciju. Išla sam pogledat kako to sve skupa izgleda - ništa nova u državi Danskoj kako bi reka slavni Šekspir. Par anoreksičnih manekenki se krive u čudnim položajima, a iza stine valjda Sv Petra jer on im biće bio najbliži za kulisu ( neće se valjda tako izgladnile verat po vrletima Biokova, još da se koja i izgubi pa je HGSS mora tražit).
Nekako sam mislila da će Givenchy smislit nešto originalnije, nešto poput naše pok. Smilje i njenih živopisnih vešta i šarenih gumenih čizama na gole noge usrid zime. Ona je bila Givenchy u našem mistu davno prije Givenchyja. Još ko dite sam ju poznavala dok je još živila u Puharićima pa bi svakodnevno pješke se spuštala u grad i nazad vraćala uzbrdo, a ako bi je noć ufatila u gradu nije se libila ni prispavat digdi na klupici u gradu. Uvik sam se pitala kako joj nije nikad ladno, a uvik golih noga bila ko one engleske školarke šta se tako nose u internatu.
Kad bi prošla kraj babine kuće uvik bi nešto zabrontulala i pljucnula na pod ne zaustavljajući se, a baba bi je uvik lipo pozdravila: Evala Smilje kako je.
Nikad joj nebi odgovorila. Kad sam bila malo veća i razumnija upitala sam babu kako ti se Smilje nikad ne javi, a iz istog ste sela. I onda mi baba veli cilu štoriju da su Smilje i ona bile dobre koliko se moga tad bit dobar s njome jer je uvik bila na svoju ruku. Kad se baba udala u obližnje selo Batinići često bi Smilje na povratku iz grada svratila u babe napit se vode na vanjskoj česmi prid kućom i prozborila bi koju ( možda i o devizama kojima je trgovala na pijaci ili o vrimenu, a možda čak i o novoj šarenoj vešti šta ju kupila kod poljakinja).
Takvo prijateljstvo je trajalo do početka 80-ih kad je umro dide, a baba postala udovica. Smilje je odma okrenila ploču i prisikla sve kontakte s babom jer navodno udovice nose nesriću i ne triba se družit s njima. Baba, dobra kakva je bila, joj to nije uzela za zlo nego je to prihvatila na svoj način: javljajući joj se svakodnevno, a ova vrteći glavom i pljuckajući za sobom.
Sada kad pomislim možda je to bio njihov način komunikacije ma koliko se to čudno danas čini, ali gle ni mladi danas na kavi ne pričaju nego svak bulji u svoj mobitel. Ustvari Smilje je bila preteča i današnje komunikacije s malo riči i six seven pokretima i pljuckanjem. Šta se tiče babe ona nije bila previše moderna ko Smilje, nosila je crninu za didom sigurno 20 godina, jedva smo je uspili u dubokoj starosti nagovorit da ju skine i bar malo Smiljinih boja uvede pa makar samo i liti.
Smilje je kasnije dobila gradski stan na Hrpini pa više u Batinićima i Puharićima nisu mogli uživati u njenim modnim revijama, sad je Smilje uveseljavala samo ove iz centra, kako i dolikuje jer uvik su gospoda uživala na revijama i predstavama. Jer šta je Smilje bila nego predstava, kao neki lik iz Držićeve i Molierove komedije, smiješna izgledom i luckasta, a ustvari vrlo mudra i promućurna.
Da je kojim slučajem živa danas kad je Givenchy snimao ovu modnu kampanju garant bi je uzeo za modela, bez previše interveniranja u modni stil i izričaj: šarena cvitasta vešta kupljena u poljakinja 80-ih, a na golim nogama žute ili crvene čizme preteče današnjih Huntersica šta se skupo plaćaju. Frizura skroz kratko ošišana i nezačešljana ko u Antuntuna. Čak se nebi ni tribla krivit nešto ko današnje manekenke jer je nekako i prirodno bila malo na jednu stranu ukrivo.
Ustvari kad bolje i razmislim šta se nova u modi i može izmislit i iskreirat da bude vau i novo, kad je sve već viđeno na našoj Smilji ili nekom drugom živopisnom gradskom ili prigradskom liku u našem ili nekom drugom primorskom malom mistu.