Nekidan slušam na radiju da u 5,6 općina u Hrvatskoj prošlu godinu uopće nije bilo razvoda, a većina ih je u Imotskoj krajini (Podbablje, Vinjani i dr.) Pa se pitam vole li se oni više nego mi ostali što se razvodimo ili se možda samo više toleriraju. Možda ulogu igra i tradicionalni patrijarhalni odgoj i vjersko nasljeđe. Bit će pomalo od svega toga, a tko nije u životu upoznao ili se družio s Imoćanima ne zna što propušta.
Još u studentskim danima znalo se u kojim su paviljonima na Savi Imoćani i kad prave tulume. Bilo ih je svakojakih, a svi su bili živopisni na svoj način. Sjećam se jednog što se u sitne sate pripit vraćao iz Roka dok je neka fina zagrebačka gospođa šetala svog povećeg psa. Veli joj dotični Škiljo: "Gospođo bolje bi bilo da ste tele nabavili i pasli ga po otoj livadi, nego šta pasa tute šetate." Gospođa osta u čudu od tog prostakluka s kamena i dotičnog dotepenca.
Primjer drugi: bila je jedna Imoćanka koja je uredno stanovala u domu na Savi i grebala se za kavu, ne sićam se da je ikad ikome platila. Kadli jednom osvane s novom biciklom brzinkom. Velim ma vidi ti nje, a jedan će imoćanin na to: pa i ćaća joj kupio stan u Ilici šta ga rentaju, a oni dica na Savi žive. Normalno neće valjda u Ilici -to je pak za finu gospodu šta šetaju pase. Oni to svakako nebi znali ni cijenit bolje im je vako.
Jedan je imoćanin (a sigurno ne samo jedan nego eto ja znadem ovoga) u Njemačkoj radio na baušteli cili svoj radni vijek, štedio di god je moga (redovito kupova tripice u mesara pa ga ovaj jednom pita koliko pasa ima kući. A keine hunde das is for mich kaže štedljivi Škiljo). Kad je oša u penziju vratio se u domovinu sa starim Mercedesom 190 šta ga kupio prvih godina pečalbe, ali je zato za 30 godina radnog vijeka uštedio za svakom ditetu stan u Zagrebu kupit (a ima je 5-oro dice).
Ovo sve pišem ne da se narugam imoćanima nego upravo suprotno ja im se divim na toj kameleonskoj sposobnosti opstanka u svim režimima i državama.
Evo i kod nas u gradu dosta ih ima po državnim službama što rade i kad god imam nekog poznatog od njih (a hvala bogu da imam) uvik će mi pomoć više nego iko drugi. Ne velim zavraga da bi u svakoj službi tribalo imat jednog imoćanina šta će priskočit upomoć - bilo na sudu okolo nekih papira ili kad kupuješ pršut pa će ti oni odgori iz Podbablja dotrad najbolji.
Kad smo teracu nalivali ili zid od benkovačkog kamena ziđali - imoćani su opet bili glavni (zna se da su oni naj majstori od kamena). I masline kad beremo pa nam triba dat ruke opet su oni glavni. I grožđe smo od njih kupovali i to od odvjetnika šta nam jednu parnicu vodio (čovik bio multipraktik). Ma za sve su kažem vam ja.
Niko ih nije bolje opisa doli Raos u "Prosjacima i sinovima", a ekranizirao ih još jedan poznati imoćanin Antun Vrdoljak. Ako kogod slučajno nije gleda to remek djelo hr kinematografije neka svakako pogleda.
Puno se nije prominilo-Matan više ne prodaje đinđuve nego dionice, Nuša sila nečista ne iđe tri koraka iza njega i nosi mu kufere nego voza Mercedesa šta ga je Matan dotra iz Štutgarda.
I dalje su to vridni i pobožni ljudi iz našeg susidstva šta se ritko ili nikako ne razvode.